SupermARTket
10 – 20. maj 2007. Maxi supermarket
Višnjićeva 10

Organizacija i Produkcija:

REMONT – nezavisna umetnička asocijacija, B.C.A. Mosaic i Delta Maxi

Autori:

Anica Vučetić / Bojan Cvetković / Duška Stefanović / Goran Dimić / Hana Rajković / Aleksandar Jestrović –Jamesdin / Miodrag Krkobabić / Maja Josifović / Marko Crnobrnja / Marko Stojanović / Nina Todorović / Ratka Lugumerski / Veljko Onjin / Viktor Šekularac / Gabriel Glid / Žana Poliakov / Vladimir Perić / Lana Vasiljevic.

Ideja o saradnji je stigla od Vojislava Žanetića, direktora marketinške agencije Mosaic. Predlog direktora jedne marketinške agencije pokrenuo je mnoga razmišljanja o vezi marketinga i savremene umetnosti kod nas. Potrebni smo jedni drugima ali, niti marketing dovoljno koristi umetničku kreativnost niti umetnici poznaju sredstva i način funkcionisanja marketinga.
Uključivanje Delta Maxi – ja u projekat omogućilo je da se ideja ostvari. Ova neuobičajena akcija težila je da ukaže na potrebu poboljšanja životnih uslova vodeći računa i o drugim (kulturnim) potrebama građana. Na društvenom nivou realizacija projekta takođe je otvorila niz pitanja, poput mogućnosti regulisanje i uspostavljanje tržišta savremenih umetničkih dela u Srbiji ali i ponudila građanima da se osećaju kao građani koji sebi mogu da priušte i nešto više od gole egzistencije.
Suština projekta-akcije SuperArtMarket jeste izložba savremene srpske umetničke produkcije u supermarketu, u light boksovima koji prvenstveno služe za reklamiranje proizvoda, odnosno prostoru koji nije uobičajen za promociju umetnosti, ali jeste za promociju robe. Upravo je pitanje umetničkog dela kao robe koja ima svoju cenu i koja u širem smislu jeste namenjena kupcima, jedno od pitanja koje se javno postavlja. Ovaj izbor je istovremeno bio apel novim kupcima (izbor- posedovanje dela savremene umetnosti kao statusni simbol, pozicioniranje) i kritika vladajućeg sistema vrednosti.
A supermarket je nesumnjivo javni prostor koga posećuju sve društvene kategorije. U odnosu na kritični porast i promenu opšte svesti u kontekstu nesvesne potrebe za megalomanskom potrošnjom zapadnog društva, može se postaviti pitanje zasto ovo radimo, ili da li je moralno u ovom trenutku umetnički rad predstavljati kao robu široke potrošnje? Odgovor je veoma jednostavan. Lokalno tržište umetničkih radova kod nas u legalnim tokovima uglavnom ne postoji. Savremena produkcija je potisnuta na marginu, čak je gotovo nema u medijima, pa ni u široj javnosti. Većina građana, uključujući i one koje načelno interesuje savremena kultura, ima neku vrstu otpora ili straha da posećuje galerije mada ima potrebu da svoja prebivališta ukrašava reproukcijama istorijski prepoznatljivih dela. Suštinski, umetnički proizvod jeste roba a savremena tehnologija omogućava da neki autorski produkti mogu da se realativno jeftino proizvedu u više istovetnih komada, odnosno da im konačna cena bude prihvatljiva većem broju građana. U krajnjoj liniji, fizičko približavanje dela publici ima propagandni i edukativni karakter.
Ali, činjenica je i da je na međunarodnoj sceni antipotrošački pokret sve značajniji, pa postoje i umetnički radovi koji kritički reaguju na ovaj fenomen ukazujući na potrošačku groznicu ali i na obezličavanje ambijenta supermarketa koji drastično liče jedan na drugi, bez obzira u kom se delu sveta nalazili.
Koliko god privatno podržavali kritiku nove ideologije zasnovane na konzumerizmu, moramo priznati da se naše okruženje još nije razvilo do te tačke.
Stoga, možda je ovo bio pravi momenat da se iskoristi nezaobilazno nadolazeća žudnja za kupovinom i ponudi druga mogućnost: roba koja ne zadovoljava biološke potrebe već intelektualne.