Remont Review
Beogradska umetnička scena devedesetih

Razvoj umetnosti nije moguće deliti na dekade. Ovakav pokušaj uvek će proizvesti problem početka i kraja razvoja i primene neke ideje.

Ipak, ako se stvar posmatra u odnosu na društvenu situaciju, tj. položaj savremene umetnosti u društvu, mi smo, verovatno jedna od retkih sredina na svetu koja s puno prava može da govori o 90-tim godinama prošlog veka. Susedne zemlje i zemlje Istočnog bloka takođe mogu da govore o 90-tim: pad Berlinskog zida, tranzicija, privatizacija, demokratizacija, izlazak iz izolovanosti... a mi još možemo da dodamo da su nam devedesete ponovni ulazak u izolovanost, ili hiperizolovanost, nakon kratkih tragova liberalizacije i privida da smo sastavni deo sveta.

Bez obzira što društvo nikada nije moglo da prati razvoj umetničkog stvaralaštva što je po prirodi stvari (stvaralaštva) razumljivo, specifičnost našeg društva u tom periodu je ipak proizvela jedan svojevrstan apsurd: grubo mešanje pojmova alternativnog i savremenog. Sa jedne strane kulturna produkcija je bila jedna od retkih aktivnosti koja je koliko toliko pratila savremena kretanja a sa druge, u našoj maloj, izolovanoj zajednici, ta prisutnost u sveopštem vremenu i prostoru, karakterisana je kao alternativa. Bez obzira na to što je većina savremenih umetnika, desetak godina pre, bila (po nekada) na međunarodnim manifestacijama uvažavana kao legitimni oficijelni predstavnik zemlje iz koje potiče, isti su, učestvujući tokom 90-tih na lokalnim izložbama u novim (negalerijskim) prostorima smatrani alternativom. Takođe su, istovremeno, zbog svog objektivnog znanja, zapošljavani na Akademijama umetnosti, kao vrsni pedagozi koji imaju šta da prenesu, ali su, ipak, javno najčešće svrstavani na alternativnu scenu. Teško je bilo shvatiti da Raša Todosijević, Mileta Prodanović ili Mrdan Bajić učestvuju u sada već legendarnom prvom projektu LED ART (1993), koji je podrazumevao zaleđivanje radova u kamionu hladnjači (!) ispred Doma omladine ili na istoj izložbi sa Nenadom Rackovićem, Mocom Jeremićem, Klipanima u pudingu (ART VRT, otvaranje REX-a, 1994), kao i činjenica da većinu događaja iniciraju i propagiraju novonastale institucije kojima organizacija izložbi i produkcija publikacija nije primarna delatnost (Radio B92). Nesumnijivo je da su projekti poput LED ARTA, URBAZONE (1993/96), ART VRTA (1994/95), POGLEDA NA ZID (1995/96) bili retke vitalne tačke hibernirane scene i da su okupljenim učesnicima omogućavali dozu zaštite kao i mogćnost da kroz jasan i nedvosmislen čin iskažu društveni stav, i da su održavali komunikaciju među sve više depresivnim i izolovanim autorima, ali te izložbe, projekti, akcije, nisu direktno imale uticaja na individualni rad, niti su akcentirale samo delo.
I nastalo je komešanje: politička alternativa režimu nazvana je umetničkom alternativom. No, nije to redak apsurd našeg društva, društva u šizofreniji, gde se nikada ne zna šta je šta i ko je ko.

Generalno, tokom 90-tih, umetnička (likovna ) scena je živela i preživljavala, na volšeban način proizvodeći kvalitetne radove. Da li su oni bili izlagani u oficijelnim ili "alternativnim" prostorima, za njihov nesumnivi kvalitet nije ni važno. U svakom slučaju, kako god ko tumačio prošlu deceniju, ona je bila burna i konfuzna.

Projekat REMONT REVIEW, nastao je slučajno.

Prethodio mu je poziv upućen REMONT - nezavisnoj umetničkoj asocijaciji da predstavi beogradsku umetničku scenu 90-tih u Atini. Naručiocima projekta, koji su očekivali ko zna šta, predlog je zvučao pretenciozno i od njega su odustali, ali su zato isprovocirali preispitivanje na lokalnom nivou i indirektno inicirali pitanja: Šta se stvarno dešavalo? Koji su to radovi nastali tokom 90-tih, prikazani javno, ostali zapamćeni, kao prva asocijacija na kvalitet i originalnost.
Na veoma jednostavan način, Jasmina Čubrilo, Darka Radosavljević i Stevan Vuković, tj.likovni kritičari koji su sazrevali i aktivno učestvovali na art sceni tokom 90-tih, došli su do izbora radova, koji uz potpunu saglasnost svih, označavaju period. Naravno, da je svako ostao i pomalo nezadovoljan, jer neki od radova koje oni lično smatraju ključnim, nisu dobili saglasnost drugih. Naime, prihvaćeni su samo oni radovi koji su imali podršku sva tri kustosa.

REMONT REVIEW nije istraživački poduhvat, to je projekat sećanja učesnika u događaju. A sećanja nije moguće u potpunosti rekonstruisati.

U okviru 10 izložbi (što je posledica ekstremno ograničenog prostora REMONT galerije), od februara 2001. do aprila 2002. godine, javnosti je prikazano ono što je bilo dostupno. U mnogim slučajevima nije bilo moguće prikazati radove za koje su autori projekta zaključili da su važni: neke od njih nije bilo moguće fizički postaviti u prostoru, neki, jednostavno, više ne postoje, jer umetnici nisu imali mogućnost da ih sačuvaju, neki su (retko) u kolekcijama inostranih muzeja i institucija, ali malo koji u kolekciji Muzeja savremene umetnosti (koji je, da podestimo, imao i funkciju otkupa značajnih radova).

Darka Radosavljević